Dočekasmo i taj prvi beli pokrivač. Volim taj zvuk života kada napada sneg. Sedim u svom toplom domu, pijem prvi snežni čaj da me zagreje. Do mene dopire snažan zvuk motora, pokrenut jakim stiskom vozačeve noge, letnje gume šlajfuju. Ispred zgrade dva čoveka čiste sneg. Lopate grebu trotoar dok njih dvojica pričaju o Božiću koji dolazi. U tom dolazi baka sa trećeg sprata i donosi im kuvano vino da se zagreju. Malo dalje, dvoje dece prave sneška belića sa ocem. Majka pažljivo posmatra i fotografiše svaki njihov pokret i osmeh. Tri čoveka guraju kola svog prijatelja kako bi mu pomogla da se iskobelja iz dubokog snega. Jedan deka vuče sanke a na njima, sa osmehom, sedi jedna mala devojčica sa crvenom kapicom i rumenim obrazima. Iza trči njen stariji brat, skroz zamotan u plavi šalić, samo mu se oči vide. On nosi kviska i zasmejava je. Polako se oblačim i krećem u akciju. Vreme je da za par snežnih fotkica. Već koračam hladnim ulicama. Čujem sneg kako mi kvrcka pod nogama. Vetar mi baca pahulje u lice. Osećam kako mi se prsti na rukama koče. Pravim par fotografija. Butine ne osećam. Ali ga volim. Volim ga jer zbližava ljude. Jer nas navodi da udružimo snage i pobedimo ga uz kuvano vino, jer nas okuplja kao porodicu i stvara nam uspomene, jer nam pokazuje da smo tu jedni drugima kad treba da se ''pogura'' kroz život, jer nam pokazuje sve čarolije dečijeg uživanja na sankama i ljubav prema bližnjima. Samo neka pada!💗 <3 <3
Нема коментара:
Постави коментар